Интернет књижара      Ценовник     Чланарина     Антиквитети     Контакт  
 
  Саопштење     122 године СКЗ       Библиотеке     Чланови      Оснивачи     Председници     Закон о СКЗ   
 
 
122 ГОДИНЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНЕ ЗАДРУГЕ
SRPSKA KNJIŽEVNA ZADRUGA
(The Serbian Literary Cooperative)
A brief historical overview [.PDF]

Српска књижевна задруга, наша најстарија издавачка установа, једна је од малобројних културних институција српског народа основаних у XIX веку које су успеле да се одрже дуже од сто година упркос тешкоћама и искушењима кроз које су пролазиле.

Српска књижевна задруга основана је 29. априла 1892. године (односно 16. априла по старом календару), у Београду, у згради тадашње Српске краљевске академије, у Бранковој улици број 15. Њени оснивачи били су Стојан Новаковић, Јован Јовановић Змај, Љубомир Стојановић, Љубомир Ковачевић, Светислав Вуловић, Андра Гавриловић, Љубомир Јовановић, Милан Ђ. Милићевић, Милан Јовановић Батут и други тадашњи српски значајни писци и научници. За првог председника Задруге изабран је историчар и филолог Стојан Новаковић, за потпредседника песник Јован Јовановић Змај, који је нацртао и познати знак СКЗ, за тајника (секретара) Љубомир Ковачевић, за књижничара Андра Гавриловић и за благајника Урош Благојевић. И доцније су на челу Задруге и у њеном управном одбору били најзначајнији српски писци и научници, од Павла Поповића, Јована Скерлића, Милована Глишића, Симе Матавуља, Исидоре Секулић, Јаше Продановића, Тихомира Ђорђевића, Иве Андрића, Вељка Петровића, Милоша Н. Ђурића до Радована Самарџића, Војислава Ђурића, Добрице Ћосића, Ристе Тошовића, Милана Ђоковића, Бранка В. Радичевића, Десанке Максимовић, Меше Селимовића, Ивана В. Лалића, Јована Христића, Слободана Селенића, Васка Попе и других.

Оснивачи Задруге су, на дан оснивања, потписали Правила Српске књижевне задруге, њен основни и правни оснивачки акт. У Правилима су, између осталог, нагласили да се Српска књижевна задруга оснива “у намери да помогне правилније ширење одабраних дела из лепе књижевности и из опште корисне поуке и тако да ствара књижницу за све редове народа”.
У другој тачки Правила стоји да ће се Српска књижевна задруга старати:
“да критички приређује издања старијих и новијих књижевника српских, да издаје изабрана дела из сувремене лепе и опште корисне књижевности, да предњачи избором у превођењу и позајмици из словенских, иностраних и класичних књижевности, да у опште припомогне ширем развићу народне књижевности, олакшавајући издавање и ширење књига свима средствима која јој буду на расположењу.”
За остварење тих циљева Задруга ће сваке године издавати “по једно коло књига према својим средствима”, које “не може обухватити мање од шест књига ни мање од шест штампаних табака “ у књизи.

У двадест пет тачака Правила дати су основни елементи постојања и функционисања Српске књижевне задруге, предвиђено је постојање чланства, односно оснивача, улагача и добротвора, као и повереника и сакупљача претплате на књиге. Такође је предвиђено постојање посебне Управе, која ће водити послове Српске књижевне задруге. “У управу може бити изабран члан добротвор или оснивач. Управу састављају: председник, потпредседник, тајник, књижничар, благајник и пет одборника.” “Управа се дели на два одсека: књижевни и економни. У одсек књижевни долазе: председник, тајник, књижничар и два одборника, а у одсек економни: потпредседник, благајник и три одборника.”

Основни орган Српске књижевне задруге, према Правилима, јесте Скупштина, која се “састаје редовно сваке године о Ђурђеву дне”. “На скупштину долазе и одлучују чланови добротвори и оснивачи.” Прва Скупштина Српске књижевне задруге одржана је 22. маја (односно 9. маја по старом календару) 1893. године. На њој је Стојан Новаковић изговорио познате речи да су оснивачи Српске књижевне задруге “остављали на страну све што би нас могло делити”, да би, с друге стране, “јаче потражили оно што нас може зближити и саставити”, што је остао један од основних принципа у раду Српске књижевне задруге током свих сто двадесет две године њеног постојања.
Оснивачи Српске књижевне задруге већ су 30. априла, односно 13. маја 1892. упутили проглас “Свем српском народу”, као “позив за купљење Српске књижевне задруге”, у којем, поред осталог, износе основне разлоге и принципе у припреми и објављивању књижевних и других дела наших старијих и нових писаца и истичу јединство српског културног простора као један од основних услова напретка српског народа.

Прво редовно годишње Коло, најзначајнија библиотека Српске књижевне задруге и најзначајнија библиотека српске културе и књижевности у целини, објављено је већ у јесен 1892. године. У њему је било седам књига: Живот и прикљученија Доситеја Обрадовића (прва књига), С мора и са сува Милана Јовановића, Даворје Јована Стерије Поповића, Бакоња фра Брне Симе Матавуља, Драматски списи Косте Трифковића, Истинска служба Игњата Николајевича Потапенка, Историја српскога народа Љубомира Ковачевића и Љубомира Јовановића.
Следеће, 1893. године, изашло је друго Коло, у којем је такође било седам књига: друга књига Доситејевог Живота и прикљученија, Мемоари Проте Матије Ненадовића, Два идола Богобоја Атанацковића, Каменодоба Јована Жујовића, Прве жртве Андре Гавриловића, Из природе Јосифа Панчића и С француског Парнаса (избор из француске поезије XIX века).
Прво Коло штампано је у тиражу од 5.000 комплета, да би следеће године било објављено и друго издање првог Кола у тиражу од 4.000 комплета. Друго Коло штампано је у тиражу од 7.000 комплета. Тираж је временом повећаван у оној мери у којој је повећаван број претплатника Кола и број чланова Задруге, којих је било у свим крајевима у којима је живео српски народ, у Босни и Херцеговини, Хрватској, Далмацији, Црној Гори, Војводини. Пред Први светски рат тираж Кола достизао је бројку од 10.000 до 11.000 комплета.

До ове, 2013. године изашло је 105 Кола Српске књижевне задруге, са преко седам стотина наслова. Разлика између година постојања Задруге и броја редовних Кола која је она штампала настала је стога што у време Првог светског рата и једно време после њега (1914—1920) Српска књижевна задруга није издавала књиге. Међутим, у току Другог светског рата такозвана Комесарска управа штампала је два Кола, са дванаест књига, које су после Другог светског рата избрисане из Задругине библиографије, али су на на Скупштини СКЗ одржаној 28. априла 2004. оне враћене у библиографију. После Другог светског рата Коло је почело редовније да излази тек од 1958. године.

Поред редовног Кола, Српска књижевна задруга је још 1898. године почела да издаје и нову библиотеку – Забавник, у којој су објављиване књиге познатих светских прозних писаца тога времена. У 1898. години објављен је Гончаровљев роман Обломов, у преводу Милована Глишића, Игоова Богородичина црква у Паризу, у преводу Душана Ђокића, и Приповетке из познатих европских књижевности. Следеће, 1899. године, објављен је Толстојев Рат и мир, у преводу Милована Глишића, и Давид Коперфилд Чарлса Дикенса, у преводу Драгомира Јанковића, а наредних година романи Огњем и мачем Хенрика Сјенкјевича и Вереници Алесандра Манцонија, све у великим тиражима, Манцонијев роман чак у 10.000 примерака. Исте године када и Забавник, 1898, штампана је и прва књига Посебних издања, библиотеке у којој су се књиге појављивале повремено. Ова библиотека је започета Бијесни Орландо Лодовика Ариоста, у преводу Драгише Станојевића, а доцније су објављене и књиге Јована Јовановића Змаја, Стојана Новаковића, Песме Бранка Радичевића, “са писмима и једним списом у прози” (1924), затим Аполо Саломона Ренака, Историја Српске књижевне задруге Срете Стојковића и Владимира Ћоровића (1932) и друге.

Између два светска рата основане су две нове Задругине библиотеке – Поучник, 1925, и Савременик, 1931. У Поучнику, у којем су објављиване популарно писане књиге из науке и културе, као прве су објављене књиге Владимира Ћоровића Босна и Херцеговина и Саве Урошевића Племенити минерали и драго камење, док су у првом колу Савременика, у којем су сваке године до Другог светског рата објављиване по четири књиге већ афирмисаних и млађих домаћих писаца, објављене Приповетке Иве Андрића, Лудило срца - приповетке Десанке Максимовић, Позоришне критике Милана Грола и Крлежина драма У агонији. У десетом колу Савременика, 1940, објављене су, поред осталих, Кроника паланачког гробља Исидоре Секулић и Планинци Бранка Ћопића.

После Другог светског рата, када је обновљен рад Српске књижевне задруге, основан је већи број нових библиотека. Међу њима је најзначајнија била библиотека Српска књижевност у сто књига, коју је Задруга припремала и штампала заједно с Матицом српском из Новог Сада од 1957. до 1967. године, док је друго, допуњено издање штампано 1971-1972. Данас у Задрузи има око двадесет активних библиотека. Највећи број нових библиотека формиран је у времену у којем је главни уредник у Задрузи био Милорад Ђурић. Поред редовног Кола и Поновљених издања Кола у дивот опреми, такође значајне Задругине библиотеке су и Атлас, Антологије, Мала библиотека (са Брошираном серијом покренутом у рату 1999. године), затим Књижевна мисао, Историјска издања, Историјска мисао, Српски мемоари, Књиге за децу и одрасле, До границе чуда, Уметност на тлу Југославије (Србије), Посебна издања, као и обновљене библиотеке Савременик, Забавник и Поучник. Заједно са другим издавачима Задруга је објављивала и библиотеке Стара српска књижевност у 24 књиге, Награда Десанка Максимовић, Десанкина библиотека, која је посвећена младим ствараоцима, Разговори с писцима, Српски приповедачи, Филолошка библиотека и друге.

Српском књижевном задругом и данас управљају њени чланови, непосредно - на редовним годишњим и на изборним скупштинама које се одржавају сваке треће године, и посредно - преко својих изабраних представника у Управном и Надзорном одбору и у њиховим извршним телима. Управни одбор има два одсека - Књижевни и Економски, и неколико посебних комисија - за Коло, за чланство, за правила. Већина Задругиних библиотека има уређивачке одборе састављене од најпозванијих стручњака за поједине периоде и жанрове књижевности и за поједине области науке и културе, тако да се провера вредности и значаја примљених рукописа и објављених књига врши на најдемократичнији начин и у неколико неопходних нивоа.
Од 1992. године Задруга додељује Награду Српске књижевне задруге за животно дело. Досадашњи добитници су: Десанка Максимовић, Радован Самарџић, Војислав Ђурић, Бранко В. Радичевић, Милорад Екмечић, Миодраг Б. Протић, Бранимир Живојиновић, Милорад Ђурић, Стеван Раичковић и Миодраг Павловић. Такође, из Фонда Душана Баранина при Српској књижевној задрузи додељује се награда за роман са историјском темом или за значајну историографску студију.
Од признања које је Српска књижевна задруга добила последњих година за свој рад најзначајнија су: Орден Светог Саве првог степена, који је Задрузи за њену стогодишњицу (1992) доделио Његова Светост Патријарх српски господин Павле, и Орден Вука Караџића првог степена, који јој је за сто десету годину рада (2002) доделио Председник СР Југославије др Војислав Коштуница.

Српска књижевна задруга, као издавач и установа културе од посебног националног значаја, има и посебан Закон о Српској књижевној задрузи, донесен маја 1997. године у Народној скупштини Србије. Законом је регулисан њен правни статус и потврђена њена културна делатност и значај у данашњим друштвеним околностима. На тај начин се и Српска књижевна задруга придружила оним малобројним установама српске културе основаним у XIX веку, попут Матице српске, Српске академије наука и уметности и других, које су закон о својој делатности добиле раније.

* * *

Српска књижевна задруга је у време оснивања била први и прави модерни издавач међу Србима, а данас сигурно представља више него симболично име српске књижевности и културе и издавача који има посебно место и задатак у културном простору свога народа. Основни задаци Српске књижевне задруге били су да објављује и шири у народ најзначајнија дела старије, народне и савремене српске књижевности и науке, као и да упознаје српске читаоце са значајним остварењима светске књижевности свих времена. Она је, захваљујући свом многобројном чланству које је живело у неколико тадашњих држава, убрзо постала стожер окупљања српског народа преко значајних културних и књижевних вредности с којима га је упознавала. Стога је њена мисија одувек била колико књижевна и културна толико и национална и друштвена.

Издања Српске књижевне задруге била су најсигурнији путоказ вредности, богатства и разноврсности које поседује српска култура. Она такође сведоче да је велика културна и национална мисија Задругина произилазила из уверења познатих српских књижевника и научника који су били на њеном челу и у њеној управи да су култура и просвета један од најсигурнијих ослонаца модерног друштва и основни услов духовног јединства и напретка српског народа ма где он живео. Данас, када српски народ, као у време оснивања Задруге, живи у расејању у неколико суседних држава и широм света, њена културна, књижевна и национална мисија исто тако му је неопходна као што му је била неопходна и крајем XIX и у првим деценијама XX века.
Српска књижевна задруга је духовни и културни континуитет српског народа увек потврђивала несумњивим књижевним и научним вредностима које већ сто двадесет две године објављује под својим знаком. Најзначајнија библиотека Српске књижевне задруге, њено плаво Коло, јесте њена духовна лична карта, али и лична карта свих оних који знају да вредности културне и националне традиције трајно стабилизују и појединачну човекову личност и његову националну заједницу. У плавом Колу СКЗ и у осталим њеним библиотекама налази се целокупна српска историја, култура, наука, књижевност, уметност, у њима је наша и светска класика и наша и светска савременост.

Дух традиције и дух савремености два су кључна принципа којима се руководила Српска књижевна задруга у своме раду, и она је та два принципа у потпуности остваривала у свим својим издањима. Негујући предано такве принципе, Српска књижевна задруга је круну свога националног и културног рада у последњој деценији XX века остварила монументалном десетотомном Историјом српског народа, најобимнијом и најпоузданијом политичком, економском и културном историјом коју Срби и српска наука и култура имају, плодом дугогодишњег истраживачког и синтетичког рада наших најзначајнијих савремених историчара и писаца. Српска књижевна задруга настоји да у свој издавачки програм уврсти што више других капиталних издања и великих пројеката, јер се захваљујући њима на најадекватнији начин чува њена традиција и помаже духовни раст и културни развој српског народа. Са библиотекама које данас има, Српска књижевна задруга своје постојање и своју мисију и даље потврђује оним што је највредније и најпотребније нашем народу и нашој култури и у данашњим више него сложеним тренуцима њиховог постојања и развоја.


Copyright © Српска Књижевна Задруга 2007.   Сва права задржана